piše: Miljan Kovač
Novinar Slobodan Vasković je zbog straha za život
morao napustiti Bosnu i Hercegovinu i skloniti se na neko sigurnije mjesto. Represija
režima u Republici Srpskoje tako se bliži svom vrhuncu. Taj vrhunac je ono na
što Slobodan godinama upozorava javnost. Nažalost, i pored rekordne čitanosti
njegovog bloga, javnost ga ne čuje ili neće da ga čuje. Čuje ga prljavo lice
režima koje je svojim pisanjem istjerao na čistac, ali ne čuju ga oni koji bi
morali da ga čuju, umjesto što se u svom sebičnom kukavičluku nadaju da će oni
biti pošteđeni. Za njegovu bezbjednost oni su odgovorni isto koliko i režim. Njihovo
ćutanje je opasnije od režimske dreke.
Ćuti “opozicija” u Republici Srpskoj. Neće da se
zamjeraju s mafijom s kojom grade “nacionalno jedinstvo”, onda kada to mafiji
odgovara. Toj istoj opoziciji je Slobodan Vasković, potrebniji nego ona njemu.
Ovakva opozicija nije potrebna nikome osim režimu.
Ćute tzv “novinarska udružanja” . Ne žele se
zamjerati s režimom. Došli bi tako u opasnost da će biti uskrećeni za raskošne
švedske stolove i besplatno alkoholisanje po režimskim prijemima. Što je
mnogima jedina spona s novinarstvom.
Tako će biti i danas kada se obilježava godišnjica Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Treba stići na sve prijeme. Potapšati po ramenu “naše voljene” vlastodršce, ako
se nekome posreći I fotografisati se s Dodikoom ili bar Radojičićem… I naravno
ne pitati zašto novinar koji kritikuje vlast mora bježati u inostranstvo da bi
sačuvao živu glavu!? Ili nedaj bože pitati za Crne liste… koje “nisu baš
popularne”, kako reče vedeta režimskih tapkaroša po ramenu. Sada bih pitao:
Dokle? Ali to pitanje je besmisleno, jer ovo “dno nema dno”.
